Delo

336 Д Е Л О га затворим, али тада се сетих да потражим стаклену пругу, која је и овде ишла дуж цела сандука. Кад сам погледао кроз њу, имао сам шта да видим. Сива, безоблична маса пушта из себе,. као кроз сито, безброј зрнаца, која нестају у дубини сандука, кроз масу отвора. За тренутак сам гледао како се зрнца брзо јављају једно за другим, и као киша у густим непрекидним млазевима нестају кроз мале отворе урезане у дно преграде. „Сигуран сам да би и вас занимало да дознате шта бива с тим силним зрнцима. Одозго се то није могло видети, са стране> кроз овај отвор, такође се није видело ништа. Али мени је већ било јасно, с обзиром на висину сандука и ширину ових првих двеју фијока, да овде има још неколико. Не околишећи, с лампом у руци потражих дугме, али место њега наиђох на малу, челичну полугу. Чим је повукох она попусти у једну страну и преда мном се поче лагано, са стране сандука, спуштати предња страна фијоке, као ролетна на прозору. „Сад више не беше сумње да су сва стакла, кроз која сам гледао ове чудне играчке, била увеличавајућа. „Сва безбројна ситна зрнца, која су ми, мало пре, у многоме наличила на ситна зрна сочива, гледана одавде, врло јасно су се распознавала, али, пријатељи, не као зрнца; знам да ћете се зачудити, а вероватно и насмејати ми се кад чујете шта ћу рећи> али ја вам причам оно што сам доживео: сва та зрнца беху мале лобање, лобање оних патуљака „Дно фијоке личило је на велику равницу. Из једног њеног угла лепезасто су водиле безбројне шине и на беличастој површини личиле на тачно одређене црне линије, које иду у све правце не укрштајући се. У близини почетка свих тих шина, а напосе на почетку сваке, стоје по неколико патуљака и дочекују све те лобање, које падају одозго, тако вешто, да ретко која промаши и лупи без звука о дно фијоке. „Ништа занимљивије не беше но гледати шта раде патуљци с тим главама. Сваки је имао свој тачно одређени посао и пометње ни у ком случају није могло бити ни за један тренут. Патуљак који хвата лобање, чим је зграби, пажљиво јој загледа у очне дупље, за то време други већ мери метром дужину, ширину и обим, а трећи све то пажљиво записује у некакве шарене, укоричине књижице. Тада онај први метне лобању на врло фине теразије и измери је у грам. Онај што бележи брзо из свих тих премеравања, на некакав начин, за који нисам могао да докучим