Delo

БЕЛИ ПРАМЕНОВИ 341 је врло великој радионици, у којој је сваки патуљак представљао по једног малог уметника и марљиво радио на свој начин свој посао од крви која је долазила из горње фијоке. И ако је било доста занимљивости у целокупном овом послу, ипак, заморан претходним крвавим сликама, и гледајући на чему почива цео овај занимљиви рад, постао сам одједном тако очајно расположен, да сам нагло скочио од сандука и, не затворивши последњу фијоку, и почео брзо да идем горе-доле по соби. У глави ми је бучало, дамари ми силно ударали, ноге нисам ни осећао, а тело ме заносило. Нисам умео да се нађем, нити знао шта да мислим, шта да почнем. Првог тренутка хтедох да пробудим домаћина, али ми се то одмах учини и глупо и смешно; потом сам хтео да одем из замка, али то нисам извршио из више разлога, и најпосле приђох једном прозору, отворих унутрашње крило и наслоних главу на хладно стакло. „Напољу беше помрчина, али не сувише ''јака. Могао сам доста добро разликовати поједина дрвета, жбунове и пут. Дуго сам тако стојао, кад одједном, сагледах у почетку неразговетно, а доцније све јасније и јасније како тик саме земље међу жбуњем и око дрвећа лете мали, бели облачићи, али мали, врло мали, л не сасвим подједнаки, већ неки дужи, неки краћи; неки јасно бели, неки тамнији, а по неки тако бледи, да су се једва распознавали. Својим продуженим обликом јако су личили на неку врсту магличастих праменова, који су се на појединим местима сливали у једно и лежали као дим по самој површини земље. „Почех да размишљам шта ли ово може бити и одакле то долази, али нисам дошао ни до каквог објашњења. „Одједном пролете лагано крај мог прозора један такав бео прамен, који је својом белином и јасношћу јако одударао од свих осталих, који су летели поврх саме земље, и... и... сам се прамен некако тако сакупио, збио, да је добио и облик и свој нарочити израз". Пријатељ нас погледа хладним, укоченим погледом од кога смо задрхтали. „— Ја сам у том изразу упознао свог рођенот брата, који ми беше умро пре три године. То ме толико потресло, да сам брзо отворио прозор, али, одједном, као руком однето, све ишчезе, и ја видех само тамну ноћ. Одмах затворих прозор, и кроз стакло угледах онај исти, малопређашњи призор. Онај бео .прамен, јаче осветљен од осталих стајаше недалеко од прозора,