Delo

342 Д Е Л 0 и, једног тренутка као да се окрете и као да ми даде знак да му дођем. Умало што нисам повикао. То беше потпун израз мог брата. Поново брзо отворих прозор, и — поново сагледах само ноћ. Ни часа нисам више чекао, нити размишљао. Ударим песницом у прозор. Прозор прште. Да ли је при томе било каквог звука не знам, ја колико се сећам, нисам ништа чуо, нити био способан. Видех само да ми руку обли крв, али без обзира на то зграбих један повећи комад стаклета и погледах кроз њега. Добро је. Видео сам све као и кроз цео прозор. Са стаклом у руци истрчах из собе гологлав и без обуће у двориште. Куд год сам погледао, праменови лете поврх саме земље и губе се међу жбуновима и травом, а недалеко преда мном само на неколико корака, стоји он, као да ме чека. Са стаклом пред очима пођох к њему, али он се удаљи; ја истрчах, он пође брже. „Стално сам га пратио, час ходом, час трчећи не губећи га ни за тренут из вида. „Убрзо смо прешли цело двориште. Он као да је обраћао нарочиту пажњу где ће ме водити, јер на путу не беше никаквих препрека. Преко зида, или боље рећи, кроз зид прошао сам врло лако на месту где, сем темеља, беше све порушено и и рашчишћено. Нашли смо се одједном у пољу. По њему као и по дворишту чаробног замка пуно праменова, који промичу као свитци, али ја сам пред очима имао само један. Два-трипут звао сам га по имену, али он као да ме није чуо. Почео сам да малаксавам. Он то опази, окрете се и застаде. Сад сам га лепо познао. Потрчах с ускликом к њему, он брже продужи пут. Али убрзо потом, крај једног жбуна застаде. Бели прамеменови беху све ређи, они су негде одлазили, губили се на некакав начин, и тако смо овде били потпуно усамљени. „Моје среће, пријатељи ! Био сам у близини свог брата кога сам тако силно волео. Да, то беше он, али не телом, не обликом, већ само изразом. Пружих руке к њему, и — оне прођоше кроз бео прамен и не дохватише нишга и не осетих ништа. Цео се израз благо насмеши. — Брате, јеси ли видео оне беле праменове, који као такви лутају којекуда? — то беше његов глас, благ, мек и тако јасан. — То су вечите шетње мртвих. — Али већина њих је без икаква облика. Зато што сваки бели прамен сваке душе, има само толико моћи да створи после смрти свој израз, у колико је његова душа била већа и себе свеснија за време свог живота.