Delo

с и д 353 гЛеонора. Добро, кад желите, они се сад туку; Ал’ да л’ he Родриго куд вас жеље вуку? ИнФаиткиња. Шта ћеш? Ја сам луда, дух ми пута нема: Ти видиш та љубав кол ко ми зла спрема. Хајд’ у моју собу, да ми скинеш чаму. Немирна сам, немој остављат’ ме саму. СЦЕНА ШЕСТА. Д. Фернандо, А. Ариас, А. Санчо. А. Фернандо. Тако је Граф охол, без разума жице! Праштају се, мисли л', такове кривице? Д. Ариас. Дуго се са њиме у говору гложих; Не постигох ништа, ма да све уложих. Д. Фернандо. Ах! Поданик један дрзак тако води Рачуна и бриге шта и мени годи ! Презире ме, чини Дон Дијегу вреда, И на моме двору мени заповеда! Ал’ био он ратник, војвода колики, Умећу да смањим крут понос толики. Био храброст сама, или сам бог рата, Шта не слушат’ значи он треба да схвата. Ал’ била та дрскост колика му драго, Ја сам хтео прво поступити благо. Али кад одбија, треба се од њега Уверит’ одбија л’ ил’ се прима свега. Д. Санчо. Време би му дало окрутости лека: Узели су још га од свађања прека; Племенито срце, сире, у љутини У првом тренутку сурово се чини. Он није у праву, ал’ се тешко даје Таква душа спустит’ да грех свој признаје. Д. Фернандо. Ћутите, Дон Санчо, бранити га мани. Знај да је грех кад се тако нешто брани. Дело, књ. 71. 23