Delo

354 Д Е Л 0 Д. Санчо. Ућутаћу, Сире; ал’ ћу милост стећи За две речи само. Д. Фернандо. Шта си хтео рећи? Д. Санчо. Да душа, свикнута на велика дела, Никада се није понизити хтела. Да ту нема срама граф схватит’ не уме; Његов се грех тако може да разуме. У дужности њему бес се мали скрио, Са мање би срца он покоран био. Траж’те да он руком, очврслом у боју, И оружјем спере какву грешку своју, Учиниће, сире; и нека ко хоће Дође, ја сам јемац одговарат’ што ће. Д. Фернандо. Ви сте смели; — праштам младости к'о роси, Охолости коју млада храброст носи. Краљ чија нам мудрост увек нешто вреди Поданика својих крв мора да штеди. Ја чувати морам повластице њине, Као што се вођа о дружини брине. Разлоге вам нећу пажњом да каградим: Зборите к'о војник, а ја к'о краљ радим; И на коју било тачку да се стави, Графова послушност не шкоди му слави. Увреда ме дира и — што ће се крити? Он васпитач сину не може ми бити. Напасти мој избор ту се мени труни И противу власти врховне се буни. Ну, доста о томе. — Јер се у даљини Противничке лађе и барјаци њини Виде где на ушћу реке скоро стају. Д. Ариас. Вашу храброст Маври већ одавна знају, И губећи вазда битку, славу њену, Неће смети више да се на нас крену. Д. Фернандо. Са завишћу гледе, да у пркос њима,