Delo

с и д 355 И Андалузију моје жезло има. А ту лепу земљу, негдашње притежње Своје, они гледе са погледом чежње. И десет година како од Севиље Престоницу зато начиних Кастиље, Да сам ближе, да им намере приметим, И предузму л’ што, да лако осујетим. Д. Ариас. Знају већ, по цену толиких јунака, Кад сте близу да је победа вам јака. Ту немајте страха. Д. Фернандо. Али ни немара: Поверење много опасности ствара. Не знате да може и без муке праве Плима их донети да се намах јаве. Само, ипак, нећу уносит’ страх бурни У људе, кад мисле да су несигурни. Да се ноћас таква још пронесе вика, Од страха би варош страдала толика. Доста је да двојно страже се рашире У граду и луци. СЦЕНА СЕДМА. Д. Фернандо, Д. Санчо, Д. А,лонсо. Д. Алонсо. Граф је мртав, сире. Дон Дијегов син је срам за оца спрао. Д. Фернандо. Ја освету слутих чим сам за срам знао; Хтео сам зло спречит’ у првоме реду. Д. Адонсо. Химена вам носи своју страшну беду. Она правду иште, сузама се гуши. Д. Фернандо. Ма колико да је ја жалим у души, Изгледа да према његовој је злоби Права казна била коју ето доби. Ал’ ма да је права казна греха тога, 23*