Delo

476 Д Е Л 0 ругљиво се смеје, ма да је то опште мишљење с обе стране Лајте. Животни интерес значи: гарантије и јемство од државне смрти. Да видимо неколико успомена. Кад је принцу Каролу од Хохенцолерна понуђена круна дунавске кнежевине, Бизмарк му саветује да је прими и одмах затим да тражи руку једне руске велике кнегиње. „Кад се Русија придобије, све је добивено". Карол му дуго не верује. Још у јануару 1868 пише он своме оцу: „Највећа опасност за Румунију био би савез између Француске и Русије“. Годину дана доцније чита он у једном писму Бизмарковом: „За Румунију би вредело да постане „Белгија Дунавска“, а Вашем Величанству би најбоље приличила слава и захвалност Европе, коју краљ Леополд оставља за собом. Свака експанзивна политика довешће вашу Светлост с једне стране у сукоб са готово свима европским силама, а Пруска неће бити у стању да заложи своје снаге за династичке симпатије, које НБегово Величанство има према Вашем Височанству. С друге стране свака тежња управљена споља ослабиће ауторитет Вашег Височанства унутра. Ако се Ваше Височанство сложи са овим схватањем, онда из њега по себи происгиче пријатељски однос према Мађарској. Ја нипошто не мислим саветовати, да односи према Русији оладне. Они неће трпети ништа од добрих односа према Мађарској, само ако Ваше Величанство успе да одржи везе са Петроградом, са Царем као и са канцеларом, везе које не би ишле каналом узбуђених и узбудљивих конзуларних агената. Царска Влада је много правичнија и умеренија од својих дипломатских агената. Од сумњичења за солидарност у погледу тобожњих румунских намера на Ердељ, сваки пруски министар морао би најодлучније да се огради". Бизмарк саветује даље Каролу, да енергично гони све елементе, који би га хтели уплести у размирице са Портом или Угарском. Пруска тада још није била дошла до циља своје немачке жеље; она хоће да спречи, да се ремети мир у земљи, која има да оствари уједињење Немачке; боји се да Русија, по претећим речима НиS коле I, не покуша спречити уједињење немачких племена и зато гледа да ојача све што би се као мађарски или османлијски корпус, у часу невоље могло мобилисати против Цара Подјармитеља. У августу 1869 одлази кнез Карол у Ливадију и буде срдачно примљен од Цара Александра (чији се пратиоци, давно је било, још увек зову Остен-Сакен, Коцебу, Глазенап, Адлерберг). Карол је задовољан. Он пише оцу: „Мој пријем на Криму био је задовољавајући у сваком погледу, и врло сроднички (Царица Марија Александровна, једна Хесенка, је ујна његове матере); „ја очеку-