Delo

ПОЛИТИЧКИ ПРЕГЛЕД 477 јем од овог пута добре резултате". План руске свадбе ипак пропадне, кнез испроси кнегињу Елизабету од Вида („Les princesses allemandes sont si bien elevees“, каже Луј Наполеон, који још увек ведри и облачи у Европи); а пароброд, на коме се млади пар возио од Базјаша до Турн- Северина, звао се случајно „Франц Јосиф“ Кад је немачко-француски рат постао неизбежан, буде влада у букурешком парламенту јавно опоменута, да се не руководи личним интересима, већ да води једино могућу политику, ону коју буде налагала расена симпатија. Да би се одржала, влада је морала изјавити: „Где се латинска раса бори, ту су наше симпатије; и наша најсрдачнија осећања прате стога француске заставе“. Ако је Карол још и сумњао, сад је морао знати да му престо стоји на слабом тлу једне земље, која жудно чезне за титулом „France de Г Orient“. У мају говори се да је руски канцелар казао Хотеку, он познаје Румунију и зна, да нити се она по себи може држати нити пак дуго сносити једну страну династију. Андраши, који стално чини пажљивим на руске махинације, изјављује: „Ми имамо доста тешкоћа и не мислимо на анексију Румуније. Али ми се и не бојимо Румуније, јер ми смо у своје Румуне из Сибенбиргена исто онако сигурни, као и у праве Мађаре, и шака подстрекача, што примају инструкције од букурешких црвењака, не задаје нам никакве бриге“. (Оп sont lesneiges d’ antan? Месецима већ мучи ce граф Тиса узалуд за какав такав споразум са „својим“ Румунима). Пред Божић кнез је, љут на већику у парламенту и њену „фанариотску перфидију“ готово стајао пред одлуком да сиђе с престола, на који га је довео био народни избор пре пет година. Он запи:ује у свој бележник: „Господин Прокеш-Остен, аустриски амбасадор у Цариграду, једва скрива своју радост, што сигурно предстоји крај династији Хохенцолерна у Румунији, и тиме се можда припрема још већи реванш Хабзбурговаца према Хохенцолернима“. Исти дипломат (чију разборитост показују већ његови рани судови о Бизмарку и Мантојфелу) саветовао је, дванаест месеци пре тога, Румунима, да још педесет година, ма шта се напољу дешавало, само унутарњи развитак, духовних и материјалних снага, унапређују; и прорицао је, да ће независна, до пуне снаге развијена Румунија тежити да обухвати све Румуне и да се повећа земљиштем Аустрије и Угарске. (Од тих педесет година четрдесет и четири су протекле и Карол их је мудро искористио). Из Версаља пише Бизмарк: „Факат да Ваше