Đul-Marikina Prikažnja

99

мешано, што тп од њег’ дојде дори тужно на срце. Ветар дуне а разлету се бели цветови што су прецавтели, и падају по ћошку куде сам ја сас комшпке, нану ми, з’лву девојче, сас дете, пада по наше косе, шамије; а оној моје модроокасто, Сотираћ, гледа цвеће п радује се, шири рукнчке како да иска да га Фати, а к’да га закусне ветар, он не се заплаче, но се смеје, смеје, како да га ники тугичка. Убаво време, убаво. Пролет. Работу впће у њпве и у лојза. И свекрва ми од собајле у башчу: садила арпаџик и белн лук, сејала ћеревпз и магданос 16 и пазпла да ни Миле Кршена Грбина (он ни лозу резаше) убаво осмалаци ореже. Орезаја гп, а з’лва ми девојче врзала шишики да си у њија капљу слузе од лозу, та да си је за косу и њум а и мене. Једнаг по ручак. Слунце, слунце. Развикали се пред кућу по сливе врапци. Развикале се кокошке, носу, а нам ни мило што ће си имамо за мастење и шарање за Велигдан све тазе... Гугутке стале на сепетке, што су под чандије над ћошку куд седешемо, па се спрема слунце пипају и впкају гугууу-то ! г У г УУУ _т б !••• »Један, две, три... <( бројимо, па кад избројимо повише од седом, а нам ни мило, што се неће време промени, што ће си

16 Целер и пвршун.