Đul-Marikina Prikažnja

гергеФ. Па што појешем!... Татко не ме је караја за појање нпкад, освем ако беше у комшплак оолево (болеснпк!, елп тп, чуваја Бог, ншш жал. Ама заш’? Несам била серсем нптп толико шашава та да појем к’да сп нпшто неје за појање. А к’да бидне празнпк онакој, елп ти недељски дан, татко си је сас брата ми, ете аџи-Сотпра, дом’, јербо т’га бројешеју паре што су преко недељу препазарплп. Татко броји а брат ппсује; Ја си пак појдем на сокакња врата да видим бећарн. Таман, јадна, појдем а татко мн чукне у џам 28 та ме врне. Мене мп мука, мука ш’ћу?! ПГћу, лелке, ете: мпло ме да си берем глеткам беТари, к’да не смем сас њп да зборим. Мислим се врћејећп се: .„ш’ћу?" па сп тике та поза кућу ајт’. Проваљим тамо дувар, па наместим око та гледам на сокак: тражим давпдпм бећарп Нпшлпје, ђоксп ђумишлпје... 29 0 туго!... А к’да гп видим, Бошке, а оно мп добро ! добро! добро ! Такој, такој, па улего у седамнаестЈ т годину, и татко ме т’га даде за Димптрпја Ђошинога, ћурчију. Ич ме и не пита, а даде ме. Такав ни адет онаг беше.

28 Стакло Ка прозору. 29 Сребрних груди.