Đul-Marikina Prikažnja

52

он, вика, работеше сас догрмаџпоко могаре. Ете к’да се тај сирома човек н<енеше, неје имаја за невесту му черкез, неје, што викају људи, ни овна, ама к’да се донесе при млада-невесту боја, оно пз туја бошчу извадимо, впка, мерпшљав сапун. Мерпшљав, две мп очп ! Ја пак, вика, ђирнт несам видела да пскочи ни из циганску бошчу; п Цпгани, што викају људи, узну та туру меришљав, од грош ли, од шесет паре ли тике мерпшљав. А овдена има, вика, нншто, неје без ич. Умешаја се је, вика, ники међу прпјетељп, нема чаре... И ја се чудим! Ђоша, пријетељ ми, доодија је млого пут како је Марија под нишан, па ми се неје видеја лош човек. А с’га што се напраји! збори нана мп и плаче, брише слЈше сао рукав од кошуљу. Што се напраји? Напрајп се, вика, резилак... А аџија... Ако неје прИ нас аџија, оно си је, вика, онај од небо, Бог, па треба, што викају људи, човек право да збори. Аџпја сп је, истпна, з’л, прековпше з’л, ама је, впка, човек: он и не прајп што бп ја прајила. Ја бн се, впка, жи’ ми Господ, сас Бошу потепала. Заш’ да праји... А тике невеста-Краоа (ја гу викашем невестоЈ јетрва на туја Таску: