Dositej Obradović u Hopovu

Ер

316 Доситеј Обрадовић у Хопову

Хопову га није више ништа дражило, јер није било више ничега новога за виђење: књиге је прочитао, видео је све обреде, познао је до појединости монашки живот, који га је из далека толико привлачио, пскусио је и осетио све што сеу овој средини, доста скученој, може искусити и осетити. Што се пизало даље све се осећало као монотоно и досадно понављање истога. А одасвуд запљускују ово мирно острво

себи каже: „Ја сам већ дугим опитом познао да ваља да се добро чувам, да не наумим куда поћи: јер, ако науми, одо, сам не знам како“ (Живот П, 88). „Рекао би као да сам се за путовање на ови свет родио, потому што ове исте године, кад нисам мислио ни 5 миља правом линијом учинити, више од 500 немецки прешао сам миља“ (Жив, П, 130). Доситеј сврће у Арбанију само зато да је види и тамо иде с попом Ђиком „за прегледати места“. Кад се с пута по Арбанији вратио, друг му се ругао, даје поцрнео од сунца. „Нека сам, одтовара путник, кад сам видео што у мом животу нисам мислио видити“ (Жив. П. 48). Митрополит Вићентије Јовановић Видак му је понудио, да му учи синовце годину дана Француски и талијански, пак ће га после с њима послати у Герђманију на који универзитет, а после у Француску, Енглеску и Италију. „Кад ја чујем за Германију и прочаја, обештао би се служити му не годину или две, но толико година, колико је свети патријарх Јаков за прекрасну Рахилу Лавану, тасту своме, служио“ (Жив. П. 78). Бежећи из Цариграда од куге, пи на то је мислио, да би штета било да умре а да не види Париз и Лондон (Жив. 1 91) Увек о овим градовима читати и слушати, а њих не видети, „то би за ме толико значило као у мраку живити“ (Жив. П, 101). Кад су га задржавали у Молдавској, обећавајући му добру плату, Доситеј неће да остане: „Не ни по што, јер се бојим, да се не усладим у новце и у спокојство, пак оста ту до гроба“ Кивот П, 91). На једном месту (Басне |, 127) е хумором говори о својој страсти: „Нашпацира се по свету (као 'но ти наше преподобије)“. Шта је било сврха његова путовања, каже нај јасније овим речима (у Животу Ш, 72): „Што сам знао, другима сам предавао, што пак нисам знао, од други сам примао и учио. А ово је веегда било верховњејше намереније и веегдашњи нишан мојега по евету ходања, које неки из њиове високе милости скитањем називати удостојавају“. Из последње реченице се види, да је ова Доситејева страст падала у очи и његовим савременицима.