Dositej Obradović u Hopovu

~"

Образовање Доситејево у Хопову 325

простачке грдње и псовке, једном приликом је доживео дивљачку тучу. Пијанство је сасвим обична појава, прошња није срамота а бежање из манастира и скитање обична ствар.

Од све његове братије највише су марили за књигу пи пауку Спиридон и Василије, пешто кандаин Павел. Спиридон је, рекао бих, био најученији, ако се сме та реч употребити, али је био човек несталап. Василије је био озбиљан калуђер, мањега дара него ппридон, али сталожепији. За њега каже Доситеј у автобијографији: „Имао сам у љубави некога младог јеромопаха, Василија Осечанина, јер је и он весма љубио читање“, и, поред игумана Теодора, њега једипога спомиње Доситеј овако симпатично. Сва остала братија беху калуђери обичне и најобичније врсте, људи мале културе. малепога зпања, некоји су прави аналфабети. Ни оно мало „учења књиге“, што се код свакога спомиње у бијографији, ни живот, ни притизак митрополитов нису могли да од њих истешу нешто боље. Од њих су некоји бар као људи на свом месту. Пропгуман Исаија, СоФроније, Мојсеј, Дијонисије били су обични добри људи. Теофил и монаси, стари Серафијон и Неофит, чине утисак сасвим безначајних личности. Ђакон Кирил је још одвећ млад, кров пзворе не види му се права Физијогномија.

Тешко је проценити ''еодора п Теофана, два игумана Доситејева. Теодор ако није био образован, био је човек бистре памети, отворен и слаткорек, ако је био напрасит и у љутини често суров, био је бар, кад се охлади, добра срца. Поред свих својих слабости 'Теодор је симпатичан. Сасвим је друкчији ТеоФан. Он је човек опрезашп пи коректан, у обичном смислу коректан. Као игуман он је уреднији и строжији, али као човек није симпатичан. За њим су се вукли пе баш лепи гласови, и тешко је веровати да су без основа.

За осталу осморицу је мучно што добро рећи. Јоаникија назива Макарије пустахијом пи рсузином