Dositej Obradović u Hopovu

ИЦ ан

у

|

~

344. Доситеј Обрадовић у Хопову

шцеши“ а на крају подугачко житије св. Јована од Георгија, архиепископа александриског. У ЉБеседама су омилије на Павлове посланице Римљанима и Коринћанима, прва и друга. Као што се одавде види, у ове две књиге нема беседа на дела апостолска и не може се знати где би их могао био Доситеј читати.

Златоуста држе за првога беседника источне цркве. Од беседника западне цркве га поређују само с Августином. Број његових беседа је врло велик, и по садржини су разноврсне; највише их има моралиоаскетске садржине. Оно што привлачи у његовим проповедима и што им је очигледно и стекло углед није само реторична снага, него је пре свега беседникова подобност да практична питања свакидашњега живота осветли Св. Писмом, да владање човеково у животу критикује и поправља. Уз то их провејава земљани мирис снажне личности, испуњене светом ревношћу и светом љубављу. Са гледишта школске реторике старога и новога времена може се понешто на њима и замерити: оне су ипак заносиле, утицај његове речи беше силан и на узбуђене масе. Он је био „социјални“ предикатор. Он је слободно кудио, не обзирући се на личност, не бојећи се ни највише немилости. -

Августина одликује ђтеуПодшши, Златоуста |иг“2оХо. Августин је логичнији у пзвођењу главне мисли и апетрактнији, стога и тежи за слушаоца. Златоуст често, занесен тренутком, скрене с главне теме. Он мање умара, јер више забавља. Он је уверен да се поређењем више утиче него теоретским разлагањем. Оп је мајстор у том да све прикаже очигледно у сликама п опет да све употреби као слике. Златоуст је пригодан беседник у пајбољем смислу те речи; нарочито у приступу п на завршетку уме пзврено да ухвати згоду тренутка, да надовеже па нешто дато, да употреби спољашње прилике па своју корист.“')

1) Ј. Ј. Неглог, Кеајепеу Мораде Еп: ргогезгавнзеће ТћеоТогле ппа Ктеће, ПТ. изд. Обо Ватдепћетет, Рагтојогле. Из ове патрологије су црпени и даље сви главни податци о св. оцима.