Dositej Obradović u Hopovu

ње

Глава ХЛУ Манастир и монаштво у сећању 519

Кад је у автобијографији дошао до Хопова, не може Банаћанин из равнице да се наслави лепоте хоповске околине; та га је лепота тако занела, да је рекао неколико врло лепих речи 0 љубави према природи и значају посматрања природе у васпитању, пак је цео пасус завршно: „Ево, мој љубезни читатељу, к каквим размишљенијам само воспоминаније оповске красоте ум мој узвишује. () место, достојно да поввећено будеш мудрости и ученију и да се српским навовеш Џарнасом!“ (Живот 1, 81).7)

И ако је оставио манастир, Доситеј није скинуо свештенички и монашки чин. Он се још дуго и после потписивао „Хоповац“. Тек кад је дошао у Халу на. универзитет, вели у автобијографији: „Овде се преобучем у светске грешне аљине, ка и остали људи человеческога чина“. Овим преоблачењем је и споља обележена она дубока промена која се у његовој души поступно развијала. Продирући све дубље у науку и ФилосоФију, размишљајући интензивно 0 опом што је читао и што је искусио у животу, Досптеј је у Немачкој напокон стекао храброст да изведе крајње конзеквенције својих идеја. Од свега монаштва и свештенства остало је до послетка еванђеоско хришћанство, схваћено рацијонализмом немачке философије просвећености.

Његов монашки занос могли бисмо приказати кривином која се, до год. 1151 варирајући, час дижући се, час спуштајући се, те године нагло кренула у вис, да 1158 г. стигле на највишу тачку и да се, још у Хопову, идуће године почне полако спуштати. Идућега деценија (од 1760—1770), док се бавио на разним местима Балканског Полуострва и у Азији, прта стоји на једној висини, наравно, нижој од кул-

у На још неколико места спомиње Хопово у топлим изразима. „У Хопову, славном манастиру“ (Ижица 89), „А кад дођемо к мом љубимом Опову. — У мојем милом Опову. _— Вбогом, Опово и сва твоја красота“ (Живот 1, 18, 89, 102)