Dositej Obradović u Hopovu

===>“ ~ = ~

пл авина Би ВИШЕ

380 Доситеј Обрадовић у Хопову

минације у Хопову, и с очигледном тенденцијом да пада. Другога деценија затим (1770—1780), кад је Доситеј дошао у ближи додир са Западом, с његовом књижевношћу и науком, црта се све спушташе, док у трећем деценију (после 1780) не клону сасвим. Доситеј је сад судио слободно, по „здравом разуму“, о животу, 0 монашком чину, смело је извео све конзеквенције у животу и у књижевном раду. Што је дубље улазио у науку, све се већма туђио од монаштва и свештенства.

Кад је, онда, наумио да подвуче црту и да сведе и изведе све што је доживео у себи пи у српском друштву, и да то литерарно обради, природно је да се морао зауставити на монашком реду. Природно је то, једно, због његова личног односа према том реду, друго, због значаја тога реда у тадашњем српском друштву. У половини ХУШ века српско се друштво креће дигло у кругу теолошких идеја и стоји под моралним вођством црквене јерархије и свештенства. Углед монаштва је врло велик у народу, већи и од угледа мирског свештенства. Световне интелигенције има веома мало. Значај манастира је тим још више одскакао. Кад је, дакле, Доситеј смислио да згосталим Србима прикаже важност просвете и науке, морао се дотакнути и тога најважнијег тада културног института, који је остао из Средњег Века. Тим пре је морао, што је мислио, да је код Срба, ослобођених од Турака и насељених међу народима са европском културом, тај институт неспособан да и даље врши културну мисију или, можда, чак да има културно вођство. Шта више, не само да је био неспособан за то, него је, управо, он био сметња прогресу. Требало га је, стога, или реформисати, или мимо њега или место њега створити друге културне институте ноји би преузели његову улогу у просвети.

Доситеј је, дакле, узео у темељит и озбиљан претрес православне манастире и монаштво. Један је

ар н ваинаа