Dositej Obradović u Hopovu

а

Глава ХТУ Манастир и монаштво у сећању 381

од главних задатака његове автобијографије, по њетовим речима, „показати бесполезност манастира у општеству.“ Питање манастира не испушта он из вида у својим главним делима.

И у том послу најважпију улогу имају утисци из Хопова. Он је после, истина, познао и друге калуђере, познао је далматинске и црногорске, познао грчке на Крфу, у Мореји п Св. Гори. Али живљење у Хопову дало му је начин да разуме дух савременог калуђерства. Тамо, где се сваки дан, без нарочитог тражења, слагао утисак на утисак, постала је слика монаштва у његовој души. Та се слика после, на путу кроз свет, попунила, некоји потези су добили већу оштрину, некоја места су добила живљи тон, али је основа постала у Хопову и цела слика је зависна од живљења у Хопову. И у томе лежи велик значај Доситејева борављења у Хопову за његов књижеван рад. Дабогме, ту слику је потпуно разумео и Доситеј сам тек у Немачкој. Тек је новија Философија пуном светлошћу обасјала ту слику што ју је Доситеј однео у својој души. -

Доситеј је сам осећао, е је тугаљива ствар, да

један бегунац из манастира и сврзимантија пише кри-

тику монаштва и манастира. (тога вели на једном

месту: „Може ко помислити, да се ја сад кајем што вам се закалуђерио, и зато овако пишем“ (Живот [, 32).3) Обећава да правду неће сакрити, колико зна,

5 У писму из Задра 1111 г. одговара Доситеј некоме који га пита за савет, да ли да прими свештенички чин : „Ја ти право кажем да ми је много драго што сам се покалуђерио, ма ми је много жао што су ме свјашчеником учинили“. (Домаћа писма 2). Али се доцније сам себи ругао због заноса. Кад се после дугога лутања по свету вратио у Чаково и видео своје вршњаке да имају деце: „Ето ти, помислим у себи, иди сад те се калуђери, пак ћеш и ти бити човек на. свету. Ал оће паметно момче да се посвети и да твори чудеса по Срему! Но већ што му драго; што је учињено то се пе отини“ (Живот 1, 68). Неколико година доцније вели: „Ја сам остарио већ са многи народа н језика калуђери (и