Dositej Obradović u Hopovu

ва Доситеј Обрадовић у Хопову

и да ни сам себи неће праштати, а читаоца упућује. нека сам суди по актима. и

Слика монаштва коју нам Доситеј даје у својим делима веома је мрачна. Али она одговара потпуно. ономе приказивању које је, на оспову историског градива, у овој књизи изведено, Ово градиво може само да потврди да је Доситеј добро посматрао и умесно судио.

Већ у првим књижевним радовима, које је писао у Далмацији, има по која бојажљива напомена о ка-

жуђерима. У првој Буквици је пецнуо далматинске

калуђере због раскошности у оделу и коњима и због „гордости“. Та прва буквица није сачувана, али се у Буквици коју је пздао Каулиција 1830 године чита: „Нисам се ни ја надао да ће бпти жао неком што

сам у првој буквици писао, да се гордост може са-.

крити под дебелим крупеким рашам; дакле, брате, нити је корист говорити за крупеке дебеле раше, нити за крчке лијепе манторосе, нити за драговићке добре коње, дакле најбоље мучати“. Ово место је у т. зв. Ижици, која је у целини једнака с Буквицом, Доситеј поправио, али је и у њој остало жалаца против калуђера. „Калуђери и попови говоре: зли су наши христијани, а христијани сто мана наоде калуђером“ (Ижица 21). Замера калуђерима стару слабост, што воле да излазе из манастира: „Тражим добро у манастпру; али у манастиру калуђери се разређују, ко ће на пут, ко ли на капеланију, а у манастиру не могу да стоје: мало је ту добра!“ (Ижица 28). Подругују се калуђерима што се праве свецима (и ако ву у ствари „торди“): „Ако ли мучим и бројанице у руку држим, желим да ми реку: Ето, брате, добра. калуђера! Шешице ходи, торбу на леђа носу — пити се умива, нити браду чешља! (Ижица 24). У грамзивост калуђерску гађа, кад пише: „Нијесу ми мили

вам, да која сам гуја него калуђер, кад овако сам живим, "разве што у црним аљинама обучен не одим) (Басне М, 1).