Dositej Obradović u Hopovu

Глава ХЛУ Манастир и монаштво у сећању 885

неки књижевници, који, ако им ко пише поменик, жао им је, зашто им не пише сарандар“ (Ижица 834).

_У првом штампаном раду, у ПЏислу Хараламтију . из Лајпцига 1788 године, узима оштрији тон. Дошао“

је једном на извор науке, па упиверзитети у велику

радионицу немачких књига; сфера у којој се сад натао задахнула га је и побудила на књижеван рад, весело осећање стварање прожимље му душу. У таком, неком вишем, расположењу тражи преко својега. пријатеља у Трету од српеких трговаца материјалне помоћи за издавање књига. Јавља пријатељу, да се здраво находи и да мирно живи „не имајући никаква посла с Фрушкогорци нит са Светогорци, кано ти ви тамо“. Мале после иште, у шали, да му за молитве пошље „један саландар новаца: знаш добро да су молитве за новце“. Ако му, пак, то не пошље, проклеће га, „пак ће ти, вели, доћи један проигуман п два заклета старца на врат, те ћеш ограпсати, како ни један мајчин син“.

У пидејалном одушевљењу које је обузело Доситеја душа му се таласа, речи му се сложише у ритме, те у похвали ЈосиФу П, у стиховима, коначно ломи палицу над манастирима. Хвали Јосифа што је секуларизовао мапастире. Сад су Српкиње, Влахиње и Мађарице сретне те певају:

нећемо се више бојат манастира, нит Божијег одрицати мира; љубав чисту нећемо гасити, нил' јестества законе газити ! (Избор поучних списа етр. 102, 108).

У својој автобијографији, затим, дао нам је стварну и пуну слику. У потоњим књижевним делима је слику попунио појединим цртама. Доситеј је сад одлучно против монаштва. И он војује не само енергично против ове старе и већ застареле установе, него и с литерарном вештином; у том погледу је његова автобијографија тенденцијозно дело велике уметности.