Dositej Obradović u Hopovu

Глава ХЛУ Манастир и монаштво у већању 381

после умреш, и за смрт ти иште. Какав си да си, и гди си да си, на овом ил на оном свету, ништа он то неће да зна, то је њему једно, он иште те иште“. (Басне [ 176).

| Класична слика просјака калуђера и право ремекдело Досптејева стила налази се у Шравоученију 126 басне. Доситеј прича, како је био на св. Николу на слави код старога капетана Рашковића у Голубићу. Док су седели за трпезом, зачу се у авлији топотање коња и глас Светогорца, који, како сјаше, почне као у својој кући заповедати, да се коњма 306 да. Стари се капетан насмеја, говорећи: „Ето ти ми куге, никада се с тим човеком без кавге не могу растати; та сви калуђери ишту, али овај силом оће да отима“.

Светогорац: Но, капетане, пиши једну парусију на царски манастир.

Катетан: Та отпочини мало, оче, нека најпре ручамо, има томе времена.

С: Поседићу мало док коњи позобљу, ал ми није до дангубе, јер знаш шта га је данас кршњака. Оћемо ли записати парусију 2

К.: Ја нећу ништа писати, него што будем могао, даћу и без писања.

(С: А шта ћеш дати2

К. Даћу ти један цекин.

(.: Цекин на Свету Гору! Није ли ти срамота пред толиким људма то и рећи 2

К. Ја мислим, оче, кад човек даје оно што може и оће, не заслужава срамоту него поштење.

О. Мени цекин! Зар сам ја Марко слепацг

К.: Марку слепцу кад ја газету дам, он ми вели Фала и да Бог поможе, а теби и с цекином срамотан се чиним.

С. Вар не знаш, капетане,. да кавву милостињу ко. даје, онаки и благослов прима 2

К.: Ја знам да је оно права милостиња, коју ч0век да онде гди ваља и добровољно, а не силом и преко ерца.

Сл Онде гди ваља! А зар у Свету Гору не ваља давати2 А од куд вам долази више благослова него из они свети места, за које вас и Бог благосливља, и накнађа вам сторицеју оно што ви нами дајете 2