Dositej Obradović u Hopovu

мора ни дур ин ата ин

386 Доситеј Обрадовић у Хопову

хвала Богу, праве жене, као што их је Бог створио и мати родила“ (Басне П, 12), и о томе смо чули.

Али су калуђери највише дозлогрдили друштву просјачењем. Вечити је изговор сиромаштво; другда нема, веле, манастир за што да купи соли; треба да се назида качара, јер бурад и каце стоје напољу. На ове изговоре рефлектујући. вели владика Георгије: „Тако ми Христа Спаситеља. срамота целог српског рода! Људи здрави читави, ни слепи ни роми ни сакати, имајући прекрасне грунтове, с којима би многе Фамилије могле живити, данак цару плаћајући, дечицу своју ранећи и убогим помажући.... Обарају, зидају, праве, поправљају; за све то ваља да просе!. =: А ко просиг Монах, самац, који се свега у свету одрекао, п нејма ни за што друго старати се, кроме за сами свој трбу“ (Живот |, 57). „Неправедно иште и тражи, туђ труд, зној и муку без сваке срамоте желећи и иштући“ (Живот 1, 60). Да би могли глобити живе и мртве, измислили су парусије, саландаре, проскомидије п другојача којекаква имена (Живот 1, 63). А многи оне новце што напрове не даду у манастир него на интерес да им се плоде (Живот |, 62). „Ја те не питам, је ли он монах, ни је ли он добри старац, него, је ли достојан поштеним човеком назвати сез“ (Живот 1, 60).

Али се чини да је већма него пи у Карловачкој Митрополији цветало калуђерско просјачење у Далмапији и у Турској. Тамо су калуђери боље сачували свој балкански тип. Далматинци веле: „Ни за што није него за калуђера, јер код њих просјак и калуђер једно значи“ (Басне |, 102). У Далма-. цији чим сељаку доспе оно мало жита, навале не само домаћи калуђери и Фратри, него и са стране, и с гумна разграбе му храну. „А У турској земљи што чине, то није ни за описивање!... Је ли калуђер, он иште. Ако ти дође кући, иште; ако ли му дођет кући, иште; ако еп здрав, за здравље ти иште; ако љи си болестан, за болест ти иште; ако ли до нај-