Dositej Obradović u Hopovu

Ма пе на о а Ме пр у рт

О Доситеј Обрадовић у Хопову

покретног и непокретног имања. Хоповци и Ремећани су покушали да комисију умире изјавом: Ако и имају випогради и шљива, али све што с њих скину држе у манастиру, а „скитова“ немају никаких. | Тако су детали доследни и у 31 члану монпашких правила, у којем се тражи да мопаси не држе | коње и кола. И ту су мислили, да су комисији изашли |. на сусрет, кад су изјавили, да својим таљигама и || коњима општини „служити не отрицалотса,“ Хоповци' су одговор на ову тачку овако стилизовали: коње, седла и кола држе, али на потребу манастирску „не возбраптотђ на послужеше давати.“ Да кажу бар: ,с драге воље“, него — „не брапимо“! Звони као неко ругање.

| Митрополит је из података, прибраних од коми| сије, и пз својега мотрења сад јасно видео како стоји ствар. Сваки је манастир, додуше, имао неко своје имање, које се звало општина; али како су сви калуђери, па и настојатељи и намесници, имали своје приватпо имање, које им је било прече, о опћем се у. нико није много бринуо. Осим тога, несамо да је ето || разорено осповно правило монаштва : сиромаштво, пего је због своје екопомије сваки калуђер морао да долази у најразновреније дотипаје са светом, да тргује, да даје новац под интерес, да се чак и парничи, тако | да су због тога све друге, и то баш праве мопашке дужности биле запемарепе. Митрополит је увидео, да се ова карикатура монаштва више не може трпети, и да му је дужпост, као чувару капона, да стане на | пут разврату. Одлучио се на најенејгичнији корак. Заједно с комисијом дошао је митрополит 29 | јула из Раковца у Беочин, на последњу тачку ове Фрушкогорске дуге и мучне екепедиције. Комисија, ће, после прегледа Беочина, 3 августа прећи у Филијал беочински Реметску (Малу Ремету пшли Реметицу;, али он неће ићи даље. Ту ће се, у Беочипу. одиграти први чин страсне драме, која ће трајати

|