Dositej Obradović u Hopovu

је био ]

Глава 1! Борба за осопштину 55

вар и тамо примио римокатоличку веру) дође у Ра-

ковац, говорећи, да га је послао игуман, и позивао калуђере раковачке, да дођу на збор да се договоре шта да се ради. „Ми, вели, нашега игумана не дамо, нити хоћемо бити у општини!“ Али су Раковчани, који бу видели како је прошао њин архимандрит, мислили, да је паметније бити миран, па су ђакона

одбили.

Аларм на узбуну давао је сад врднички игуман

Отефан Зорановић, некадашњи свештеник лединачки,

који се, пошто беше остао удов, џокалуђерио. И он један од писменијих калуђера. Писао је намеснику хоповском Теофану и у два маха је слао јеромонаха СоФронија Гавриловића, Острогонца, једнога од најписменијих калуђера. Овај је хтео да подбуни Хоповце, па им је рекао: „Јесте ли ви чули, шта се тамо чиниг Архимандрит шишатовачки иде, те натерује на општину. (Види се из ових речи како су Фрушкогорци озбиљно узели митрополитову наредбу у Беочину). И у Шишатовцу се противили калуђери, а он им ћивот запечатио и цркву затворио, а стража око манастира стоји, те чува калуђере, да који куда

не утече. Веће ходиге. што ћемо чинити, да се не

дамо.“ Ни Хоповци нису емели ни да се макну. Дође Софроније и други шут, те им рече: „ АБ дете, људи, да се саберемо, да идемо пуштати наше старце: они за све нас трпе арест. Шта се ово од нас чини 2“

Хоповци су се, наравно, узмутили, али отворено нису смели ништа да чине. И ђакон Григорије долазио им је двапут, те их је бунио због општине и храбрио их, да се не даду, него да стоје тврдо као и досад. Хоповци су мудро ћутали и чекали шта ће им донети архимандрит Вићентије.

Овај је у сваком манастиру питао прво, да ли се држе братија монашких правила, и то тачку по тачку, и о свему је водио тачан запис. Истражни

«удија је сазнао, да су многи и после забране задр-