Društvo Svetog Save. 1

13

има, —- или из милости, или из својих политичких рачуна, начинити Орбину отаџбину. Пра тако. малом самопоувздању у Србији и Црној Гори, Орби што живе под туђим властима морали су доћи и сами у забуну и неку очајну неизвесност; неизвесност, која кочи сваки патриотски рад, убија сваку моралну јачину, и која је за Српство од жалоснијих последица него што је било дуговечно турско иго, јер је она отворила ширце врата туђим пропагандама, те се ове, са свим безбрижно, шире и пљачкају Србину оно што му је најдрагоценије баш као оно што мародери, на разбојишту, деру с рањених и онесвешћених бораца одело и драгоцености.

Док народи виде мету куда треба ићи њих донде ништа на путу зауставити не може. Ма како мали они били, не брините се за њих. Али кад им се мета изгуби у магли, онда они нису ни ва. шта способни ; онда непријатељи њиховог језика и народности могу на њихову дому вршљати колико им је воља.

Некад је Црна Гора, не само српском племену него свима хришћанским народима на Балкану, светлила као Фанар путницима на усколебаноме мору. Да подсетим само на једну прилику из ХУП века. Кад се оно Ришеље и Француска носише плановима да балканске хришћане ослободе, ми видимо да се изасланици из покрајина балканских, из Пелопонеза и Бугарске, из Тетова и Срема састају код владике црногорског на договор о веједничком раду. Доцније је, — у кратким временима — Србија била то што је раније била Црна Гора. Данас нема онолико моралне