Dubrovačka trilogija

СУТОН 95

А сад — пођи! (Он се тргне, пољуби је нагло у чело и побјегне здвојно.)

ПАВЛЕ

остала као громом ошинута. Из ближње собе чује се смијех

и разговор. Ухитила се за главу, па махнитим погледом за-

окружила сву празнину, што је опкољује. Очај плане за час

у измученој мисли, затрчи се до балкона, као да ће га отворити и полетјети, пак стане изнемогла до прага.)

Не! (сва протрнула) Да га још једанпут видим... Пак... Пак... (хоће да отвори) — „Тад ћеш бит моја!“ — Дакле 2... Смрт !... (Узмиче као пред понором, одакле ниче дубока, далека, мисао.) Марија-Орсола со 1 она се укопала, да живи за једну једину вјечну мисб !... (Пауза) — „Тад. . тад бићу твоја!“ (Дубоко зајечи и покрије рукама лице. То је трен. Чврста несломљива воља, што јој се из хисторичких давнина у жилама слегла, утврди је до врхунца снаге. Прије него сване дан! — Јес"! — Одма, одма! — Ко мре, не чека! — (Одлучним кораком доштла до собе, одакле продире жамор и смијех играча, али покрај врата сва се устресла.)

Јадна мајко! — А да није тако, умрла би. (Хитро зове) Мајко !... Мајко!...

МАРА изнутра Што је, Павле 2

ПАВЛЕ Играш ли МАРА За час, не. ПАВЛЕ Тад — дођи! — Неко те зове! МАРА Ево ме, ево! ПАВЛЕ

проблијеђела. Страх је предобио. Као мртва душа наслонила се до првога сточића.