Dubrovačka trilogija

162 ИВО ВОЈНОВИЋ,

ГОСПАР ЛУКША полако се одалечио од ње, а лице му потамјело, као Минчета на дажду. Аутоматски, гледајући непрестано Марину утвару, извадно из шпага лист, што му га Вуко донио, па га отворио грчевитим дрхтањем. У себи, у неизмјерном чуду

Мој глас... у њега2!,,. (Хитро се пригнуо до свијеће и прелетио писмо. То је трен. Као дим застро се по

његовом лицу. Рука му клонула, — али се утврдио и остао, нијем, од мрамора. Очи се испечиле у тмини, а усне нехотице шапћу, да једва чујеш) Вуко!... мој син!...

ГОСПОЂА МАРЕ

немирна, сама, као изгубљена Ђе си... ђе сп2...

ГОСПАР ЛУКША

склопио очи, као да га прејако свијетло пали. Судњи час је прошао, а он остао смрвљен. Напокон њезин глас га пробудио. Руком прође преко лица, кано да скида с њега маглу. Оживљује и први поглед је за ону јадницу. Проплакао би, зли Лукша Менце да плаче пред сестром! Приближио јој се, обухватио је, као да ће је загрлити, пак пољубио јој бијеле праме, те силујући се удре у безбрижан смијех.

Ха! ха! ха!... ухитио сам те... ухитио ! ГОСПОЂА МАРЕ радосна, невјерна, грли га, а сузе бризнуле из мртвих очију Ах!... ти си опет, ти!... Ма што је... што је 2 ГОСПАР ЛУКША

као горе

Ти познаш гласове,... јес,... ма још нијеси права вјештица. Ох! не!... јер нијеси погодила,

ГОСПОЂА МАРЕ невјерна Ах! и кад пјева 2!,..