Dubrovačka trilogija

НА ТАРАЦИ 168

ГОСПАР ЛУКША

све то живље, али на измученоме лицу бије се стара битка

Сикуро!... ето вратили су ми се стари дани, —- кад сам још чинио пјесме! — Они ме луди Дум Марин замолио да му нешто компоњам за фесту Св. Михајла!... Ето ти ту!... ја декламовб, — а ти се припала !

ГОСПОЂА МАРЕ наслонила главу на његово раме

Ох! да знаш, како сам се стресла, кад си онако зајечб! — Немам него тебе, — а тмица је!...

ГОСПАР ЛУКША водећи је полако у собу То ти је свеђ, кад ме не слушаш!... Ваља да те Вица води, оли да ме зазовеш. А сад пођи... пођи у камару; нека буде вечера брзо справна, пак ћу ти пролегат моју данашњу пјесму...

ГОСПОЂА МАРЕ

дошла је до врата, пак објема рукама помиловала му лице

Идем! идем!... Боже мој! ето сад опет имаш глас — твоје старости! (пољубивши га у чело) Прости, — ... мјеште мајке наше! (Полако одлази с бла-

женим посмјехом) ТОСПАР ЛУКША

сам, зауставио се до врата, гледајући за њоме, пак се обрнуо

и тромо, остарјело, схрвано, дотетурао до стола. Ту се свалио

и загледао за час у отворен лист; узео га те климајући главом, тепајући, а поражен, чита:

„Омилујте се дјетету, што га назад 24 годи„шта донијела мајка његова из ошпедала. Звала „се Ника, — а била је козица у Ваше мајке. Умрла „је одмах од труда и од срамоте. А на смрти ми „је рекла: кад у Јаду буде, нека га отац брани. „Бог ме зове! Он зна, да сам га с госпаром Лук„шом повила.“ (Писмо му паде из руке, а он упиљио по-

1“