Dubrovačka trilogija

164 ИВО ВОЈНОВИЋ,

глед у даљину. И рекла је истину. (Пауза. Дигнуо се, а ноге тешке кано олово. Како се све враћа п како се све плаћа! — (тврђе) А ваља платит! — (Вамишљено гледајући један трачак у тмици, што га окружује.) На староме хреку гранчица!... И Маре га припознала! — Јес — јес! — Он је — он, кому су наши стари забранили, да на свијет дође — Сипн!... (тихо у страху гледајући све наоколо) — Имам сина!... У њему је сва наша приплеменита крв! — Пуки мој дјед!... Ох! да ме ко чује!... (још тише) (Све како наши стари!... (Коракнуо и загледао се у празнину) И Галатеја је оживјела, — али душа 2!... (Ноћ је све покрила. А свуд звијезде по небу и по мору. Сва се природа расплинула у тмини и у светој тишини. Стресао се, кано ла му је зима. — а хоће ли душа2... (тврдо) Ваља. (Иде тешко, изморено до парапета, пак зове у ноћи) Вуко!

ГЛАС ВУКА озло

Госпару ! ТОСПАР ЛУКША као горе Дођп гори, ГЛАС ВУКА као горе Ево ме! —

ГОСПАР ЛУКША

замишљено дошао до капелице, па се нехотице загледао у затворена врата

ВУКО појавио се на улазу од ђардина. Свијеће га с таволина расвјетљују. Мирно

Заповиједаш госнару! ГОСПАР ЛУКША шетајући се и не гледајући га

Ћио сам ти ријет, да сам прочитб књигу твога парока (кано да иште по таволину) — Је ли ти рекб, што ми је писо