Dubrovačka trilogija

168 Иво ВОЈНОВИЋ,

А исто ми је разговарат се с кијем му драго!... Дакле... (стављајући му руку на јуначка плећа) одговори ми: да ти се отвору врата ове куће, па да те служба поздрави и прими, а неко ти пружи руку и рече: Ово је палац твојијех старијех. Ти си

властелин! — Да, да, не служи, да се срамиш! — шала је... — Ма било је у животу и такијех приповијести. — Дакле! што би ти учинио, Вуко, да ти ову кућу даду 2... ВУКО насмијао се живо, а сви зуби проварили

Ех! да ти право кажем... (разгледајући се све

наоколо) Госпару, — продб бих је.

ГОСПАР ЛУКША

кано да га је нешто у прса ударило, сио у сто и грчевито се насмијао

Продо!... ха! ха!...

ВУКО

као горе, мирно, па пљуне на земљу

И те како!... па бих пошб у Конавле садит лозу.

ГОСПАР ЛУКША

умукнуо и пригнуо главу. Осуда је изречена. Узео лист Дум Ивана, па га полако раздире. У себи

Тако је! (Једноставно Вуку изражајем пређашњега госпоства. Подигнуо се) Ријећеш госпару Дум Ивану, да си ме видио, кад сам раздрб његову књигу.

ВУКО

одалечио се, према излазу

Хоћу госпару!...

ГОСПАР ЛУКША гледајући га Ђе ћеш2