Dubrovačka trilogija

170 ИВО ВОЈНОВИЋ,

ВУКО

весело одлазећи

Ех!... а ко би сад, госпару!... (Оде весело.)

ГОСПАР ЛУКША

слушао је, како нестају његови кораци. Чује се придушена пјесма његове среће. Затим уздахне дубоко, а мир сађе у његово лице.

Да ме чуо Дум Марин!... пусте теорије!... (Узео свијећу, пак зове Вицу с тараце) Вица!

ГОСПАР ЛУКША

као горе

Кад изиде Вуко, — закључај врата!...

ГЛАС ВИЦЕ Хоћу, госпару!...

ГОСПАР ЛУКША

упутио се према соби, алп зауставио се са свијећом у руци те једним дугим погледом заокружио сву црну тишину мртве, тамне тараце. Чини се, да је над плочама каквога старога гробишта. Џак се стресе и руком учини, кано да тјера невидљиве авети. — Окученији, старији, иде полако у собу

А сад!... хомо спат. (Улази)

(Завјеса полако пада.)

Крај.