Dubrovačka trilogija

8 ИВО ВОЈНОВИЋ.

Сва приказа одаје савладани жар, превелику интелектуалност, идеални полет помијешан са тврдоћом несагрбива госпоства.

Нећете, је лиг Натурало!... гдје би пучанин... ђакобин... фрамасун... уљегб ту у гапсђа запсбогит, гдје сте ви... виг!.

ГЛАСОВИ

најеђени, нестални, немирни.

У својој си кући!... Махнит је!... Садо на двадесет и четири! .. не!... не...

ОРСАТ

као горе, а глава му је сва уљегла унутра за завјесом, па великим гласом

Махнит !... луд!... имбечио!... јес... јес... то, и горе: — ма... кад хоћу... хоћу! —

Нагло се потегнуо натраг па једним кретом лупнуо вратима и затворио их. Занесен жаром својих мисли дохрли све до сред собе, али ту — протрне и стаде. Као човјек, који је из тмине бануо усред сунчанога сијева, па остане заблијештен, несмотрен, вачуђен, а вас још трепти од муке и борбе, коју је прошао тамо у тмини, Орсат се стресао и једним неизрецивим погледом вапаја и страха заокружио сву ову тиху фину празнину. Замаглило му се и тешко се наслонио натаволин у средини. Затворио је очи, па их одмах отворио. Објема, рукама погладио нехотице образ, пак загрезао грчевитим прстима у густе завијене косе. Два, као жељезом затегнута потеза, остарише му лице с тешком суморности. Загледао се тупо преда ее, пак шапће

А зашто све тог... (Поглед се кочи све више.“ Коракнуо је нехотице напријед ; мукло, тајанствено) — Јазаре... уеп! Рогаз, Лазаре устани!... рече ип мртвац устаде |... (Живци су попустили а далеки сјен прегоркога посмијеха пролебдио му преко липа; климајући тихо главом, а прекрстивши руке на прсима) (дн!.. био је Бог. —- А јаг — Мртви спавају и дижу се, али ако живи хоће да умру. . (жамор и немир иза бијелих врата) — ако хоће !2.