Dubrovačka trilogija

АТЛОМ5 ЕМРАМТ5! 9

ГОСПОЂА АНЕ

малашна, дебељаста, сва у црној свили обучена, а Ла Луј ХУ!, с високо. уздигнутим „шињоном“ бијелих коса, с убручићем, драгошјених „пициља“ у руци, а руке у прозирним дугим сплетеним рукавицама, откле вире мали, дебели пребијели прсти: она проходи с лијева на десно. Њезин ход је као да иде на котачима, а не обрће се ни на десно ни на лијево Лице блиједо, поспано, непомично. Ове је то чудновато, прастаро, рек би мало смијешно, али дах историске величине њезина имена, њезиних прастарих, преаристократских кретња и навика — ствара слику замамљиву и загонетну, као да је запрашени потрет сашао с оквира п оживио маљушним, реалним животом друге, непознате му доби. Кад је дошла до врата на десну, зове опет оним истим

тугаљивим, далеким, бешћутним гласом: Луција!.. Луција!..

ОРСАТ

откад је она уљегља слиједећи ипак бујицу својих мисли, нехотице је слиједио и сваки миг ненадне приказе. Џа као уморан спо је до таволина и почео нешто писати, али увијек притегнут, да гледа Ану.

ГЛАС ЛУЦИЈЕ с десне стране

Зовете ли мене, госпо Ане

ГОСПОЂА АНЕ

као горе, ускошеније п тврђе

Дођи доли !

ГЛАС ЛУЦИЈЕ

Ево ме!... одма!

ТОСПОЂА АНЕ

враћа се истим путем кроз собу, санена, прастара, као да слиједи невидљиву литију. ОРСАТ“

подигао се с таволчна, па, држећи у руци лист, опет се нехотице загледао у тај црни женски сјен.

Иштеш ли штогод, Ане