Dubrovačka trilogija

АТОМ ЕМЕАМТ 5! 1

ОРСАТ

као горе, нехотице, погледавши је

Па зашто јој га не дашо

ЛУЦИЈА непомична до прага, нешто дуље и тише Зашто! (пријеким погледом) — Реците Франчезима да га не пију. 5 ОРСАТ укочио се, али се није макнуо. Стиснуо обрве, пак сухо, кратко Хајде!... Госпођа те зове. (Затим хрло до врата на десно, пак јаким, гњевним гласом зове хитро) Иване!... Никола !... Перо!... тдје стег (враћа се мрк, узрујан, пун злих ријечи, које неће да изговори.) Сви !... сви!... 5 кароње !... бјежу !... ЛУЦИЈА

која се није макнула с врата, већ га је гледала пригнутом главом и нијемим, скоро тужним погледом.

Госпару !... ОРСАТ

оштро, немило, као да ју је први пут угледао Што ту чиниш 2 ЛУЦИЈА као горе, тише

Ћела сам Вам ријет... Послали сте их Ви, да чувају врата од града... (још тише, скоро сметено) Данас је њихов дан... |

ОРСАТ

склопио је за час очи, као од велике уморности, пак сио, наслонио главу на руку, онда растегнуто, некако тупо, нехајно

— Умири прије њу, — пак дођи!

ЛУЦИЈА (мирно) Хоћу, госпару ! (Оде).