Dubrovačka trilogija

12 ИВО ВОЈНОВИЋ.

остао је сам на истоме мјесту, у истој пози, немоћан да се дигне, да отресе сву горку слабост, што га је на један пут свалила Као кроз сан

Дешо !... Дешо... несуђеницо! — и тебе сад да зазовем : „помози ми, да подигнем криж који ме оборио на тле!“ — не — не!... ни ти не би одговорила тебе (горко и презирно, загледавши се у нову мисао, која га мучи) Ах !... како је грубо гледат ову страшиву, нечасну смрт, — — смрт старежина !..

ГЛАСОВИ све то јачи изнутра

Каква либертат»!... каква индипенденцаг!— Ха! ха!... ха!... Миш и елефа нат !... То ти говориш... а! ја!

– ОРСАТ

не миче се, али крајњи презир прелио му се преко лица. Глава се пригнула још виже, око задубило још дубље, а уста се кесе па између зуба сикће

Змије!... „Клупко змија на сунцу“... тако!... тако!... Кољите се!... ЛУЦИЈА

уљегла с лијеве стране и загледала се у њега, па дошла мало ближе и посве једноставно, као да ништа не види

Служи ли Вам штогод, госпару 2 ОРСАТ

полако се увукао у се, прошао рукама преко лица, пак уставши у свој величини, миран, бешћутан, али муклом суморношћу, дава јој лист.

Пођи у Рада Андровића. Даћеш му ову књигу.

ЛУЦИЈА Имам ли почекат 2

' Хисторична реченица. У талијанском оригиналу: „ Уазо 4! мгреге езрозћо а! 501е!“