Dubrovačka trilogija

14 Иво ВОЈНОВИЋ,

истрчали сва у један мах из собе. Врата се сама затворила за њима. Сви заједно ражарени нахруМАРКО | пили на Орсата, хватају га за руке, за рамена, у бучној узрујаности, лице у лице, као да хоће да

НИКО _ , га растопе у пламену њихове бриге. Што ти ВЛАХО | јег — Гдје је Андровић>... Зашто си нас тад заввбг — Говори! — Мичи се!... Ходи!... ОРСАТ А што говору још они тамо 2 МАРКО Све вичу да је Наполеун — Бог! НИКО А ти — да си махнит ! ОРСАТ

све то тврђи и презпрнији

Јесу ли прочитали књиге Фонтона п Сињавина»2 ВЛАХО

Џиво Бестија раскривио се: „Могђе ал (0108 а сло и а не Нико

.... А Саламанкези завикали: „Нијесмо Власи!“

ОРСАТ

као горе горким посмијехом Грехота, да нијесмо ! ЛУКША. Растворио врата. Жамор опет бане у собу, а он се раскривио = Франчези су ту! ОРСАТ

вас задрхтао па долетио до њега, ухитио га обадвјема рукама, за рамена и довукао та до сред позорнице. Врата се затворила.