Dubrovačka trilogija

30 ИВО ВОЈНОВИЋ,

— 5тепго! — Кад ме Императур Франческо молио у Вијени, да пођем у Наполеуна како саха јег Ф опоге ае1р Ессе еп 55 та НерибђИ са рекб сам му (још растегнутије) Прости, — Сире!... ко се родио властелин, како ми, — не може пратит једнога, сће поп е тјораг!! који ми није раван! (Шмркне полако табака).

ТОМО, ВЛАХО и МИХО

у чуду, као да не вјерују толикој таштини

Ох! АНТУН јадан, жгурав и кратковидан А... зашто га пак, Сабо,... примаш сад» (СОмијех у тој групи.) САБО

као горе, Антуну с великом тромости

— Најприје... јер кад има неко проћ — боље Франчези, него Власи...

МИХО дебео, простодушан, као да је дошао с поља = А другаг... САБО

развлачи ријечи обрћући се, као да хоће изићи — А друга... Регеће ми је било драго.

Жамор, разговор, лаки смијех. Орсат погледа нехотице на уру, као да се пробудио из дубоког сна.

ОРСАТ скоро мирно, али жељезном енергијом; само око му виче, пламти, грми. Он то ћути, па кад п када види му се унутрашња борба, па свлада њихов пламен. Он проговори и одмах је највиши од свијех.

И ви мислите, да смо се разумјели, па кад је Сенат рекб: прођите, — да ми имамо завикат: служите се!