Dubrovačka trilogija, str. 69

АГТОМ5 ЕМРАМТ5! 51

малаксао) — | Чудно!.. како да ми је зима!... (Разгледава се наоколо. Само чиопе кријеште прије починка.) — Сам!... Сам!... Све ме оставило, —— како да сам ја свему крив! — И Она! — моја прежуђена!... Тардо велико срце, — једини човјек! — једина моја вјера — и Она!... ПЕШТА свеђ на истоме мјесту, у истој пози, али још бљеђа Ја сам ту! ОРСАТ обрне се у један мах п остаје затрављен пред њезином приказом. — Пауза. Гледају се дуго у смућена лица, затим тихо Ох!... што сп блиједа 2 ДЕША

ухватила се једном руком о праг.

Видјела сам смрт! (Хоће да се макне.)

ОРСАТ као горе нагло, скоро молећи (0х! не мичи се!.. Ти доходиш из дубине мојих жеља!... (све тише, не макнувши ока с ње) Лијепа како смрт!... и охола! — Исте презирне усне, што се не љубу, — и оне исте пребијеле руке од мрамора, што чупају цвијеће живота. (здвојним

миром) Ти си, — ти сад једина, — што ваља да буде ту, — да ме гледа да ме зове... ДЕША

коракнула до њега, ухватила га за обје руке, па се задубила у његове мутне очи

Ја — оли — онаг

ОРСАТ

мукло, схрвано, истргнувши руке

А зашто си тад дошла 2 4

,