Dubrovačka trilogija

50 : ИВО ВОЈНОВИЋ, Е

струка завио се бијели, прозирни фиши, а Ја Марија Антоанета, који јој открива кипарски врат. Из кратких прних рукава спуштају се пребијеле руке. Ојајне плаве косе, једва мало напрахане, круне јој главу трагичним отејевом. И лице с дугим статуарним потезима и охолим цртама около стиснутих уста, и велике, дубоке, плаве очи, и онај бијели завој све те сјећа Деларошове М. Антоанете а особито сада, гдје стоји ту, фатална, кано испуњени удес. Блиједа, мирна, а хладна, тајанствена погледа, — остала је гледа, гледа пропаст човјека, — Орсата Великог. У једној руци молитвеник, у другој бијели убручић, — а обоје пало јој низ тијело.

ОРСАТ

подигао главу и лице се показује расточено од великога бола. Здвојно клима главом, коју је забацио натраг наслонивши се на стиснуту пест.

Ништа, ништа !... Ни моје молитве, — ни моје клетве, ни мој плач!... Ох! срамоте — Орсат плаче !... Орсат !... Ништа — — није помогло !... Лету, лету, врту се око пламена! — Да! — нема више крила !... Смрзнуте душе!... празна срца!... Па ни разбор!... ни интерес — ни страх!... (Укочио се, као да их гледа свијех пред собом.) Ни они понос што им је досад покривб јадне кости!... И још их видим... и то ће ми остат до судњега дана. —- (вгражајући се) (0х! како су били малашни... празни!... Како су ме мрзили, што им видим грубе, скривене мисли, што плазу преко чела, а не смију

их ријет! — —- Ох!а њихове очи, њихов мук, њихови посмијеси! Све је то говорило, викало: „Што нас држиш!... што нас свлачиш!... голи смо, голи“... Ох!... (стресао се вас од јада, пак се за-

гледао далеко и гласом још даљим) А ја лудов мислио..." што 2... Да моја ријеч може оживити мртве. . (још укоченијим погледом) — Лазаре!... Лазаре!... (диже се полако, кано затрављен. Руку забо у косе. Сунце је на западу. Седма ура одбија. Он је не чује. Жарки пламен сунца обасјава га са стране. Као у сну) Ни он, —— Христ, — — није растопио ледене душе! — Ни он!... (клима главом, пак се нехотице затресао. СОвијест се враћа, а с њом све мизерије јадне, неумољиве реалности. Глас ма-