Dubrovačka trilogija, str. 71

АТТ0ОМ5 ЕМРАМТ5! 58

ОРСАТ

ухштио се објема рукама ва њезина рамена, оборио главу на њезино раме и само један дах излази из разгаљеног лица. Сунце је зашло. Е

Ах!... ДЕША

прекрстила се и стисла се уз њега. Јежња прошла јој кроз тијело. Сасвим тихо, као престрашено

Нема га више!...

ОРСАТ долазећи напријед вас смркнут у мислима, али миран. Сутра кад изиде, неће нас препознати више !

Далеки велики жамор и пјевање мноштва.

ДЕША приближи се прозору, протрне п погледа хитро Орсата, па као да хоће да хитро затвори стакло

Ах!... Боже мој !

ОРСАТ

устао и погледао ју је. Разумјели су се. СОмртни зној пробио

му чело, али нема више ни жара, ни гњева, ни пламена у

њему. — Запало је сунце! — Горчина и туга уљегли пополако у њ као ноћ. Дише мирно, али тихо.

Они су!... ДЕША престрашена, узмиче од прозора, показујући дрхтавом руком у даљину Они... они... ОРСАТ сио је опет, пак сасвим тихо, као у ноћноме дозиву Дођи! — ту! — близу мене! (Шјесма се приближује.) : ДЕША

дошла тик ло њега и скучила се на земљу, а он ју је обавио, као да хоће загрљајем да је скрије. Придушеним гњевом

Проклета пјесма!