Dubrovačka trilogija

54 ИВО ВОЈНОВИЋ.

ОРСАТ као горе ах! не проклињи !... слушај!...

И тад пјесма револуције пролебди узвишена, триумфална у преднечерје. Цијела је војска пјева. Ови голуби, све чиопе пробудиле се и лепршају престрашено поврх града. Оно двоје јадника стиснуло се све уже, пак као да их је дивотан звук узвеличао, нехотице се уздигли и остали загрљени као један кип. Вруће сузе пузе полако низ Дешино лице. Пјесма ишчезава све помало, као да војска закреће другом улицом.

ОРСАТ

затрављен славном пјесмом, климајући тужно главом, шапће Ох!... како је лијепа ! ДЕША

Познаш ли јег ОРСАТ

Чуо сам је у Париђу, — кад је падала краљева глава! (вамишљено, а тише) како данас наша!...

ДЕША

укоченим погледом, као пред понором. Пјесма нестаје у даљини. Тихо, тајанствено, скоро за себе

Што смо сад, Орсатег — —

ОРСАТ Робови... ДЕША

нехотице узмиче, сва згрожена и кликне

Ох ! тад не!...

ОРСАТ

зачуђено Што ти јег

ДЕША

гледајући га дубоко Мислим, — — хоћемо ли игда бити сретни, иза овога часа 72