Dubrovačka trilogija

Једина појава.

Соба у госпође Маре. Опромашно, старо покућство. По зидовима висе запрашене слике старих госпара. На дну и на лијево врата. С десне пак велики готски балкон. Отворен је напола. Кроза њ вуче се по тој запуштеној самоћи задњи жар запада заједно с гласом звона, што поздрављају Госпу.

ТОСПОЂА МАРА сама

Гледа сутон наслоњена у великоме кожнатоме стоцу. Једну руку ставила на таволин пун бумбака, постава, курђела, а другом пребира кралијеш. Обучена је у старо црно одијело.

На глави „шкуфијица“ откле падају бијели завојци. Око рамена зелени шалин од крепона, како су га носиле даме двадесетих година. Све је на њој складно, фино, али јако старо. На блеједом, увехлом лицу велоки израз уморности и госпоства. — Докле траје звук звонова Мара моли и гледа запад. Кад п јеке нестане, онда узлахне, пак стиснувши рамена види се, да нешто броји п да њу баш то бројење мучи. Опет погледа запад и опет уздахне.

Како сунце брзо пада! — (Слиједи пређашњу тајну мисао) Јесмо ли оно продали шеснес. ока по 45. или по 402... Маде је нешто говорила, да све заједно чини 12, — не 14 талијера. — Јес... јес!!... (Хоће да настави молитву, али јој се не да) — Ах! Да би Васу дошло на памет донијет ми барем половицу ! Ох! Да зна... да зна!... (молећи хитрије у страху) „Света Маријо, мајко божја, моли се за

« Д нас“... Ох! јес'! управ — моли се за нас! Ни од кмета кокотића, ни од увјета бедрице ! Баш тако !... Маслине усахле, а кућа у Цавтату празна. Истина, капетан Лујо ћио ми је откупит, ма ја сам рекла: Што... да промисли: „Звала ме на сијело да јој