Dubrovačka trilogija

буУтОН 65

МАРА

остала замишљена и нијема, пак прошавши рукама преко лица, с неизмјерном уморности, тихо

Гинемо !... гинемо!... а све залуду. — Сребро, бисер, прстени — — све, све је продано, импењано!... А ваља наћ! — Ваља живјет! (Протр-

нула али одмах и пренула се. Чује некога, да доходи уза степенице. Брзо прође убручићем преко очију, сједне у столац, начини скуфијицу и шалин, све да јој се не види гануће.) — Боже прости, рекли би, да плачем !

МАДЕ, ОРЕ, ПАВЛЕ

улазе једна за другом, све три једнако обучене, како се носило год. 1830. Велики затворени клобуци, широки рукави и широко рухо. Около струка, умантиљице“ од модрога „крепуна“. Сукње су кратке, а цревље отворене поврх бијелих бјечава. Овака од њих држи у руци молитвеник и фини би- јели убручић. Ове три су мало укочене, озбиљне. Ништа, смијешна, али разумије се, да оне живе изван свијета. Једна их мала „козица“ прати, па како оне уљегну, остане она до врата.

МАДЕ Улазе једна за другом, па иду ОРЕ управо до мајке, те јој се

једним кретом све три дубоко ( Госпо мајко ! ПАВЛЕ

поклоне.

МАРА

наслонила се дражесно у стоцу, пак пола шаљиво, а неком царском љубазности прима поздраве, као кад се владарица клања дворским дамама.

Добре ми дошле!... Добре ми дошле!... Ма виђи ти, што су ми данас фамозе!... Заисто, Маде, твој клобучић...

МАДЕ

срећно, али устегнутим изражајем

Да си виђела, што су ме гледали!.,.

МАРА

као горе

сл

Иво Војновић