Dubrovačka trilogija, str. 88

70 ИВО ВОЈНОВИЋ,

ПАВЛЕ сједећи крај прозора и гледајући свеђ на двор, дубоко а далеко „Ега ета Г ога сће хуо1се Лаегјо „А паујсапђ(т е пфепег15се 11 соге „по 41 ст ћап дегђо а до1е! ат1с! ада1ол МАРА. сјетна

Што је то лијепо!...

ПАВЛЕ као горе И јадно... МАДЕ гласно до средњих врата зове Ката!... Ката!... донеси лукјернар! (долазећи

напријед) регсће афгтпеп растопићемо се у поезији.

МАРА

А ти кад волиш прозу, Маде, ево ти два клупка бумбака. Рашчини га, а нека ти Оре помогне. Ваља брзо да сплетемо докољенице за Дум Андра. (Дава јој бумбак) Можете фатигат и брез свијеће. |

МАДЕ сјела; Ори

Оре, држи ! Ја ћу оматат. (Обадвије почну радњу.) А у толико можеш ми приповиједат, што си читала у кроници Влађа Бенеше. (Цијели разговор, што слиједи, преплиће се с радњом, све наравно и једноставно. Мара плете бјечву, а Павле чупа стари постав).

МАРА ПШавли Имаш ли и ти посла, Павле 2

1 уБило је већ доба, кад се путници на мору њежно сјете растанка са милим пријатељима“.