Dubrovačka trilogija

72 ИВО ВОЈНОВИЋ,

Три су биле и исто су чиниле: — Клото је прела, Лакези је мотала...

ПАВЛЕ као горе, сестрама,

Залуду! — боље пристрић, него се мучит. (Ножицама пресијеца узао.)

МАРА

као горе, замишљена гледајући Павлу

А трећа кида нит живота. — —- (Пригнута, подбочена гледа испред себе, па нехотице гласније) Ма !... Како се оно трећа звала — —

ПАВЛЕ обрнула главу, разумјела је, и одговара, као јека, чудним посмијехом на уснама,

Атропос, мајко !... (Ојела опет до провора.)

МАРА

стресла се мало, пак увалила се у сто, једва шапћући

Јес"... јес! — — (почела опет плести бјечву, те заклимала главом као кроз смијешак, а у себи) Боже мој — лудих мисли !...

ОРЕ

Чујте дакле, што пише наш антенат, Дон Владислао де Бенеша, амбашатур наше републике. (Држећи свеђ памук омотан около руке, откле Маде размата жице и у клупко их заврће, Оре говори, као да чита; нешто емфатички, као што јој је пијела нарав занесена за величином и госпоством) „Најприје сам пошб „у салун копљаника. Ту их је било 25, сви у злату „и у брокату. Пак смо прошли кроз салу амбаша„тура — де 165 ешђајадогез“. — Ту нас до„чекали 32 пажа с буздованима од злата“.

: Сачувао сам стил и језик небројених сличних мемоара што

сам нашао и прочитао у државном аркиву и по властеоским кућама у Дубровнику. Талијански језик био је у оно доба у цијелој Европи ди-