Dubrovačka trilogija
72 ИВО ВОЈНОВИЋ,
Три су биле и исто су чиниле: — Клото је прела, Лакези је мотала...
ПАВЛЕ као горе, сестрама,
Залуду! — боље пристрић, него се мучит. (Ножицама пресијеца узао.)
МАРА
као горе, замишљена гледајући Павлу
А трећа кида нит живота. — —- (Пригнута, подбочена гледа испред себе, па нехотице гласније) Ма !... Како се оно трећа звала — —
ПАВЛЕ обрнула главу, разумјела је, и одговара, као јека, чудним посмијехом на уснама,
Атропос, мајко !... (Ојела опет до провора.)
МАРА
стресла се мало, пак увалила се у сто, једва шапћући
Јес"... јес! — — (почела опет плести бјечву, те заклимала главом као кроз смијешак, а у себи) Боже мој — лудих мисли !...
ОРЕ
Чујте дакле, што пише наш антенат, Дон Владислао де Бенеша, амбашатур наше републике. (Држећи свеђ памук омотан около руке, откле Маде размата жице и у клупко их заврће, Оре говори, као да чита; нешто емфатички, као што јој је пијела нарав занесена за величином и госпоством) „Најприје сам пошб „у салун копљаника. Ту их је било 25, сви у злату „и у брокату. Пак смо прошли кроз салу амбаша„тура — де 165 ешђајадогез“. — Ту нас до„чекали 32 пажа с буздованима од злата“.
: Сачувао сам стил и језик небројених сличних мемоара што
сам нашао и прочитао у државном аркиву и по властеоским кућама у Дубровнику. Талијански језик био је у оно доба у цијелој Европи ди-