Dubrovački razgovori

1 ДОЛАЗАК

Кад је тог јутра, последњих дана фебруара 1939. године, Милован Ранковић, на путу за Дубровник, изишао из воза у Ускопљу, осетио је дах пролећа. Ваздух је био млак, небо је било плаво. Војници су се умивали на чесми. У локви крај локомотиве купали су се врапци. |

Док се воз премешпао с једног колосека на други, Ранковић је шетао пред малом станицом посматрајући људе, удишући приморски ваздух после две ноћи проведене у загушљивим колима. По каткад је бацао поглед на оближње брдо иза којега је знао да лежи Дубровник, у коме ће бити за који часак.

У Београду је оставио зиму и влагу, а сад ето га одједном у божанственом пролећу. Тамо је тешко дисао, нешто му је притискивало груди, а сада не може да се надише овог ваздуха од којега му се груди шире.

Онога дана када је пошао на пут беснела је кошава. Кад се увече нашао на станици са својом синовицом, која је дошла да га отпрати, у навали путника, на помисао да мора две ноћи провести у колима, Ранковић се скоро покајао што се одлучио путовати. И да га синовица није уверила да је већ крајње време да оде на опоравак, био би се вратио својој кући.

Дошли су на станицу на читав сат пред полазак воза, да би Милован нашао места у колима. Стајали су у чекаоници код самих врата, не би ли међу првима ушли у воз. Кад су се врата отворила, похитали су са пртљагом у рукама. Али кад су ушли у кола, ова су већ била пуна путника који су се раније сместили, „И овде, помисли Милован, постоје 'споредна врата! и правила која се изигравају саучесништвом оних који су ту да пазе да се не прекршују“.

Привирише у неколико одељења; била су пуна. На крај кода, у једном одељку од осам места било је седам путника. Један млађи човек, који је седео крај прозора, заузимао је два места, држећи поред себе ручни ковчежић од плаве коже на који се био налактио. Милован је стајао на уласку одељка, са пртљагом |

пе