Dubrovački razgovori

12 ДУБРОВАЧКИ РАЗГОВОРИ

у руци, и с осмехом у белој бради гледао је чежњиво плави ковчег и његовог господара. Али како овај није учинио ни један покрет, као да се није досетио у чему је ствар, Милован га запита својим благим гласом: |

— Молим Вас, господине, је ли то место слободног

Онај господин премести ковчежић на другу страну, не рекавши ништа и окрену леђа.

Сад је Миловану остајало још само да смести свој пртљаг, два ручна ковчега средње величине. Гледао је мреже повише путничких глава, у којима је пртљаг био расут а један мушки шешир заузимао је место где би Милованов пртљаг могао лепо стати, кад би се само мало помакнуло оно умотано Бебе притегнуто жутим кајасима. Милован је очекивао да ће му когод учинити места; али како се нико није мицао, он са много пажње, као да дотиче какву светињу, узеде обема рукама онај шешир и, увек са доброћудним осмехом, окрену се путницима. Тада му путник који је седео уз врата готово отрже предмет из руку. Помакнувши увијено ћебе, Милован уз помоћ своје синовице смести свој пртљаг у мрежу.

Са изразом задовољства што је срећно свршио тај посао, Милован изиђе са синовицом у ходник где се стадоше опраштати. Она га пољуби у руку, он је пољуби у чело. Држећи његову руку у својој, синовица му је препоручивала да се чува и да јој пише. У ствари понављала је оно што му је раније рекла, само да би још који тренутак били заједно. Али један путник који је с муком пред собом провлачио пртљаг уским ходником, оштрим гласом; „Молим за пролаз“ опомену их да се морају растати. Као да ти тренуци у колскоме ходнику нису често последњи које ћемо заједно провести на растанку за навек!

Вративши се у одељак, Милован смести како-тако свој широки труп између наслона седишта и окренутих леђа свога суседа, а за његове окраће ноге било је већ места између дугачких ногу сапутника који је седео према њему.

У пуноме одељку нико није ни с ким разговарао; владала је нека затегнутост и хладноћа међу тим светом чији су се лактови додиривали. Напољу је кошава лудо завијала, наносећи на махове на окно дим и пару једне локомотиве, кроз које су се електричне лампе у висини црвениле као сунце што се пробија кроз маглу. Гледајући своје сапутнике, Милован је говорио у себи:

— Ето ти целе људске беде у овоме одељку друге класе. Није истина да је човек „дружевна животиња“. Људе везује једино корист коју извлаче једни од других. Где те користи нема, они се не трпе.