Dubrovački razgovori

П НА ТАРАЦИ

Неколико дана по Милованову доласку, пре подне, дум-Нико и Божо. Гргуревић, професор у пензији, одоше своме пријатељу у Бусовину.

Затекоше га на тараци где се сунча, опружен у дугој столици, у разговору са госпођом Маром, удовицом једног поморца, која му је указала гостопримство у својој лепој и удобној кући.

Степенаст врт био је сав у зеленилу шибља и дрвећа, рузмарина, мирте, палма, ловорике, наранача и лимунова. Са улице се улазило под свод грања, и степеницама од мозаика морског шљунка и маховине узилазило се на широку поплочану тарацу, која се протезала дужином целе куће, пуна сунца, са сенкама грања још неолистале одрине. На поду уз кућу и на затвореном пучу, у виду капитела античког стуба, било је у лонцима мноштво кактуса свих врста и величина, а из жуте земље у удубљењу ниских камених ограда, с обе стране степеница и између тараце и врта, крај „индијских смокава“ цветале су анемоне, зевалице и друго цвеће, које Милован дотле није био видео у вртовима пре маја или јуна. У леји насред врта било је цвећа, изнад којег су висили велики лимуни, „четруни“, а у једном углу врта голо црно грање бадема носило је још по који од последњих ружичастих цветова, док је унаоколо земља била покривена њиховим опалим круницама и сувим иглама оближњег бора. У другоме куту кајсија је отварала своје прве пупољке. |

Божо Гргуревић и Милован Ранковић већ после првог сусрета и разговора били су се спријатељили. Из имућне породице „арматура“ из времена пловидбе на једро, из Дубровачке Ријеке, Гргуревић је по свршеној класичној гимназији у Дубровнику студирао у Падови, Фиренци и Риму. Одушевљен најпре медицинским студијама, неко време асистент анатомије, прекинуо их је пред сам крај, да не би морао бити лечник и да би што дуже био студенат, те се одао класичним студијама.