Dubrovački razgovori

НА ТАРАЦИ 25

— Дакле и то се постигло!

— Многа чуда су остварена: Освјетљавамо се и гријемо електрицитетом, њиме се возимо и лијечимо; неки зраци продиру кроз наше тијело те се види наш костур, облик желудца, каверне у плућима, камење у жучи.

Наш разговор прекиде хркање једног хидроавиона са Дивуља, који прелете ниско изнад нас. Лавоазје га узнемирено погледа.

— Ето, човјек је полетео, рекох. Може се готово за један дан прелетјети из Европе у Америку.

— А чему служе те справе2

— Углавноме за убијање људи и за рушење градова.

— Тако дакле, рече Лавоазје, не много изненађен. У својим размишљањима на другоме свијету радо сам замишљао да је наука морала напредовати откако сам ја оставио земљу. Сада видим да је отишла много даље него што сам могао замислити. То ви данас морате бити срећни! рече Лавоазје са завишћу.

— Не, одговорих ја. Ми сви мислимо да су људи у ваше вријеме били срећнији, јер данас је човјечанство несрећно.

— Тако смо и ми мислили, драги мој пријатељу, о онима који су били прије нас.

— Недавно смо имали рат који је захватио готово цио свијет, трајао четири пуне године, стао неколико милиона жртава и нагомилао рушевине. Тај рат је плод науке и технике, које су му дале страховито оружје, а сад нам обећавају нов рат још страховитији.

— То ме не изненађује. Знао сам да човјек, који хоће све да мења, остаје увек исти. Зато сам био тако мало радознао да чујем од вас о људима и о њихову друштву. Наука је била увијек изнад људи, иако је они стварају. Она није за њих, чим је не употребљавају само на добро.

— Да, рекох, опште је мишљење данас да наука доноси више зла него добра.

— Драги пријатељу, време је да идем. Велика вам хвала. Желим вам да срећно положите испит, јер на вашем знању завиди вам онај кога љубазно назвасте „оснивачем хемије“. Збогом!

„Пробудих се, заврши госпар-Божо; крај моје постеље апарат, на којем сам био почео слушати једно предавање из хемије, био је још укључен. Искључих га и поново заспах, срећан што немам више, на овоме свијету бар, да полажем испите.“

— Што не би требало да те спречава у спремању за онај испит, важнији од свијех, који те очекује тамо горе, рече му подругљиво дум-Нико.