Dubrovački razgovori

НА ТАРАЦИ 27

зараза, обасути електричном свјетлошћу, слушајући у својој соби какву оперу или вијести из цијелога свијета... — ... и нарочито лажи, убаци Милован.

— Е, то имаш право, одобри Божо. Али не лаже апарат, већ онај што говори.

— Хе, старче Миловане, у нечем имаш право, али у нечем си претјерао, примети дум-Нико.

— Претјерао сам! Код нас мора бити тако да би се добила права мјера. Ето, Наполеон је оне који су били освојили целу Европу ословљавао са: Војници! а ми ословљавамо са: Јунаци! чак и регруте. Кога све не називамо братом! тако да ни братство ни јунаштво не значе више ништа ако не поменеш да су прави ... Него да говоримо озбиљно. Не поричем ја ни лепоту науке ни користи од технике. Али тврдим да су и једна и друга често досадне, да се одвише уплићу у наш живот, да нас не чине увек срећнијим, чак ни паметнијим. На пример, не знамо да се хранимо, труби један; не умемо да дишемо, не одевамо се како треба тврди други; треба спавати на десној страни, веле једни; редом на леђима и на обема странама, веле други (а наш народ, узгред буди речено, највише спава потрбушке); досад је васпитање деце било потпуно погрешно, али треба почети са васпитањем родитеља, вели учени педагог. Е, људи, ко ће да се снађе у томе, и кад ћемо стићи да живимо од толике бриге и науке како треба да живимо ... Моја синовица, мајка двоје деце, која све то чита и верује у све што прочита, пуна је брига због помућених појмова и о најобичнијим стварима.

Тада узе реч дум-Нико:

— Ништа не може бити на срећу људску ако не почива на љубави према добру. И вјера је, на жалост, у сва времена распаљивала мржњу као што је сејала љубав. Тако чини данас и нова вјера: наука. Наука је заиста велика ствар. У њој видим божанску искру. Она је у откривању природе премашила људске снове. Али нам она не даје оно што се од ње могло очекивати: њоме човјек није постао бољи, јер се она употребљава и на добро и на зло. А могло се очекивати да ће човјек, дознавши за своју природу и судбину, за своју снагу и слабости, за моћ својега ума — могло се очекивати да ће човјек науком постати бољи. Вјеровали смо да човјек гријеши из незнања, и да ће,

пошто му је Бог науком просвијетлио ум, постати знањем вро. Јер дознавши за стварну вриједност свега на свијету, вјеровали смо да ће пригрлити, као разумно и учено биће, оне најбоље ствари које му је разум као такве открио; да ће му разум послужити да буде разуман, да увиди како нема праве среће ни